1.  Bilješka  o  piscu

 

            Wiliam  Shakespeare  bio  je  pjesnik  i  dramatičar,  rođen  1564.  godine  u  Stratford-on-Avonu  u  Engleskoj.  Mnogi  tvrde  da  je  najveći  dramski  stvaratelj  svih  vremena.  Oko  1585.  odlazi  u  London,  gdje  djeluje  kao  glumac,  redatelj  i  kazališni  pisac.

            Napisao  je  36  drama  koje  djelimo  na:

                        1.  tragedije - Hamlet,  Julije  Ceza,  Otelo,                                                                         Antonije            i  Kleopatra,  Koriolan,                                                        Kralj  Leart,  Machetb;

                        2.  komedije - Ukroćena  goropadnica,  San                                                                        Ivanjske              noći,  Na  Tri  kralja,                                                             Mjera  za  mjeru,  Mnogo  vike  ni                                                    za  što;

                        3.  romance - Romeo  i  Julija,  Zimska  priča  i                                                                   Oluja;

                        4.  povijesne  drame - Kralj  John,  Richard  II.,                                                      Henrik  IV.,  Henrik  V.,  Henrik  VI.,                                                        Richard  II.  i              Henrik  VIII.

A  1609.  izišli  su  njegovi  Soneti,  zbirka  od  154  pjesme.

            Shakespeare  je  svoje  dramske  tekstove  tvorio  podacima  iz  usmene  književnosti,  iz  starije  pisane  književnosti,  iz  povijesti,  iz  svoje  suvremenosti,  ali  i  iz  svakidašnjeg  pripovijedanja.  Sve  to  samo  znači  da  svi  podaci  potječu  iz  ljudskoga  ponašanja,  neovisno  o  tome  gdje  i  kada  čovjek  živi.

            Najčešče  upotrebljava  teme  smrti,  zla,  ubojstva,  ljubavi  i  odnose  među  ljudima  (muž - žena,  otc - sin,  sestra - brat,  suprug - supruga).

 

2.  Bilješka  o  djelu

 

            Radnja  Ukroćene  goropadnice  je  uzeta  iz  neke  starije  komedije  koja  je  u  ono  doba  bila  vrlo  popularna.  U  njoj  vidimo  pravog  Shakespearea,  velikog  i  neusporedivog  poznavaoca  ljudske  duše.  Njegovi  su  likovi  puni  jake  psihologije  i  pokazuju  veliko  poznavanje  ženske  ćudi.

            U  komediji  postoje  dvije  radnje: 

                                   -  kroćenje  goropadne  Katarine

                                   -  prosidba  Bjanke.

A  povezane  su  time  što  se  Bjanka  ne  može  da  uda  prije  svoje  sestre,  koja  je  goropadna  i  koja  se  ne  želi  udati   samo  kako  bi  omogučila  slobodno  prošenje  Bijanke.  Radnje  se  zbivaju  u  Pisi  u  Shakespeareovo  doba.

            To  je  sasvim  realistična  komedija  bez  fantastike  u  kojoj  ne  glume  nikakvi  vitezovi  ni  velikaši,  nego  ljudi  iz  svakodnevnog  života.

 

3.  Uloga  prologa

 

            Prije  same  komedije  nalazi  se  kratki  prolog  (induction),  koji  služi  kao  uvod,  ali  ne  utjeće  i  na  samu  radnju.  Zapravo  tu  nalazimo  pozornicu  na  pozornicu,  jer  se  u  određenom  trenutku  u  prologu  pojavljuju  glumci  koji  će  glumiti  komediju  Ukroćena  goropadica.

            U  prologu  doznajemo  da  je  neki  lord,  vraćajuči  se  iz  lova,  naišao  na  kotlokrpu,  gdje  na  zemlji  spava.  Željan  šale  naredi  slugama  da  ga  donesu  u  dvor  i  obuču  u  sjajne  haljine.  Kad  se  ovaj  probudi,  sluge ga  uvjere,  da  je  ugledan  gospodin,  koji  je  mnogo  godina  bio  bolestan.  Tada  u  dvor  dolaze  glumci,  koji prikazuju  pred  tim  preodjevenim  kotlokrpom  komediju  "  Ukroćena  goropadica. 

            Ta  zamisao,  o  pozornici  na  pozornici,  nije  Shakespereova.  Ona  ima  korjen  u  jednoj  priči  iz  "  Tisuću  i  jedne  noći  ",  no  ona  u  ovoj  komediji  nije  do  kraja  izrađena.  Mi  ne  znamo  što  se  desilo  kotlokrpi  nakon  što  su  glumci  odglumili  komediju.  Neki  šekspirologi  misle  da  je  Shakespir  napisao  i  završetak  prologa,  ali  se  ono  u  prepisivanju  izgubilo.

 

4.  Petruccio

 

            Njega  ne  vode  nikakvi  idealniji  motivi,  nego  neka  težnja  za  pustolovinama,  te  želja  da  se  nagleda  svijeta  i  bogato  oženi.  On  prihvača  Katarinino  kroćenje  samo  iz  pasije  i  za  zabavu,  a  ne  (barem  iz  početka)  iz  ljubavi.  Ipak  nam  je  on  simpatičan.  Valjda zbog  svoje  srčanosti,  neustrašivosti  i  potpunog  uvjerenja,  da  će  ukrotiti  "ženskoga  zmaja",  kao  i  duhovitost, i  zbog  svoga  vanrednoga  humora  i  duhovitosti. 

            Ispod  maskom  žestoke  i  tvrde  ćudi,  krije  se  veseljak  i  dobar čovjek.  On  te  svoje  postupke  pred  Katarinom  samo  glumi,  kako  bi  joj  pokazao  da  s  njime  nema  šale  i  kako  sve  treba  da  bude  po  njegovoj  volji.  No  prema  samoj  Katarini  nije  nikad  žestok,  nego  postupa  prema  njoj  sa  nekom  vedrom  galanterijom  i  hinjenom  bezazlenošću  te  ne  če  da  shvati  nijednu  njezinu  oštru  i  pogrdu  riječ,  nego  u  svemu  vidi  samo    tobožnju  blagost  i  dobrotu.

 

5.  Katarina

 

            Za  nju  govore  da  je  "divlja  mačka",  "gadni  vrag",  i  "pakleni  đavol".  Vidi  se  i  razlog  tom  mišljenju,  jer  se  ona  u  početku  ponaša  kao  razmažena,  tvrdoglava  i  prkosna  mlada  djevojka.

            A  zapravo   kad  malo  dublje  pogledamo,  ona  je  jaka  i  samostalna,  sa  lošim  odgojem  i  tvrdoglavošću  zbog  ranog  gubitka  majke.  Ona  je  znala  da  žena  mora  biti  prema  mužu  odana  i  vjerna,  ali  joj  se  to  činilo  smješnim,  jer  su  svi  muškarci  oko  nje  bili  slabići  (Baptista,  Hortenzijo),  a  drugih  nije  poznavala.

            Petruccio  je  u  njoj  ubio  "goropadicu",  a  pobudio  one  iskre  dobrote  i  plemenitosti,  koje  su  već  otprije  tinjale  u  njenom  srcu,  ali  dotle  nije  bilo  nikoga,  tko  bi  ih  umio  razgrnuti  i  raspiriti.

            Petruccio  i  Katarina  ne  govore  nigdje  o  svojoj  uzajamnoj  ljubavi,  ali  se  osjeća,  da  za  vrijeme  borbe  u  njima  rađa  i  učvrščuje.  To  što  je  oni  ne  će  da  priznaju,  to  je  kod  Petruccija  taktika,  a  u  Katarine  prkos.

 

6.  Ostali  likovi

 

            BIANCA - je  mala  himbenica  i  koketa,  koja  iza  svoje  nježnosti  i  bezazlenosti  krije  želju  za  gospodovanjem,  što  vidimo  jasno  u  posljednjem  prizoru.

            LUCENZIJO - je  običan  zaljubljeni  mladić,  bez  dubljih  psiholoških  crta,  ali  vatren  i  simpatičan.  Zaljubljuje  se  na  prvi  pogled  (kao  Romeo)  i  tako  je  očaran,  da  sve  vidi  u  najljepšoj  slici.

            HORTENSIO - nije  takav  idealist,  nego  više  tašt  i  ograničen.  On  je  kavalir,  ali  slabić.  Kad  vidi,  da  ne  može  dobiti  Bjanku,  prihvati  se  svoje  "udovice",  pošto  je  naučio  u  Petruccija,  kako  valja  krotiti  goropadnu  ženu-ali  to  njemu  nije  pošlo  za  rukom.

            GREMIJA - nasamaren  zadovoljava  se  sa  gozbom

            TRANIO - je  napola  sluga,  a  napola  pouzdanik  svoga  gospodara,  dosta  obrazovan  i  duhovit.

            GREMIO  i  BIONDELLO - sluge  i  komedijaši,  samo  je  Gremio  duhovitiji,  živahniji  i  brbljiviji.

            VINCENZIO - miran  i  prijazan  gospodin,  ali  ga  Tranijeve  i  Biondellove  šale  naljute.

            "UDOVICA" - tvrdoglava  i  neposlušna  žena,  na Hortenstijevu  žalost  jer  on  nije  Petruccio.

 

7.  Zaključak

 

            Ukroćena  goropadnica  je  jedno  od  ranijih  djela,  nastalo  oko  1595  godine.  To  se  vidi  po  gradnji  komedije,   metrici,  mnogim  latinskim  i  talijanskim  riječima  i  po    karakterizaciji  lica  koja  je  snažna  i  konsekventna,  ali  nije  tako  oštra  i  duboka  kao  u  kasnijim  djelima.

            U  ovom  se  djelu  saznaje  da  je  Shakespeare  vjerojatno  bio  u  tadašnjoj  Italiji.  On  zna  kakva  je  bila  tadašnja  Pisa  (na  glasu  s  vrlih  građana),  da  je  njihov  običaj  da  mladencima  otac  stavlja  ruke  pred  svjedocima  te  precizno  nabrajanje    dragocijenih  predmeta  u  Petrucciovoj  kući  (koji  su  bili  tipični  u  Taljana  u  to  doba.

            U  Shakespeareovo  doba,  uspjeh  jedne  glumačke  grupe  ovisio  je  isključivo  o  kvaliteti  djela  i  njegovoj  lakoj  izvedivosti  na  pozornici. A  ovo  je  jedno  od  onih  djela  koje  se  najviše prikazivalo,  prikazuje  se  i  prikazivat  će  se na  pozornici,  jer  je  prikladno  za  nju.